Топло поцинкована челична цев је у процесу производње користећи челичне цеви од уклоњене рђе умочене у течност цинка на температури од 500 степени и израду челичног површинског слоја причвршћеног цинка како би се постигла сврха против корозије.
Поцинкована челична цев је челична цев која је обложена цинком. Овај премаз штити челик од корозије. Најчешће се користи за спољну изградњу као што су ограде и рукохвати, или за неке унутрашње водоводне инсталације. Понекад се назива и поцинкована гвоздена цев.
Научници су први пут расправљали о процесу галванизације 1770-их, скоро 60 година пре него што је коначно уведен 1830-их. Француски инжењер Станислаус Транкуилле Модесте Сорел узео је први патент за овај процес 1937. године и убрзо потом почео да га производи. До 1850-их, Европа је производила поцинковани челик из производних погона лоцираних широм континента. Убрзо након тога су уследиле Сједињене Државе, отварајући своју прву фабрику 1870-их.
Средином до касних 1900-их бакар је заменио поцинковани челик као изборни материјал у спојевима за цеви.
Средином до касних 1900-их бакар је заменио поцинковани челик као изборни материјал у спојевима за цеви.
Да би се направила поцинкована челична цев, челични материјали се стављају у растопљену купку цинка. Овај процес се такође назива врућим поцинчавањем. Два метала су хемијски везана један за други у овом процесу, и стога се никада неће одвојити, што резултира отпорнијом и дуготрајнијом верзијом челика.
Ова врста цеви није прикладна за гасоводе, али се веома често користила за комплетне водоводне инсталације у кући све до средине до касних 1900-их, када га је бакар заменио као материјал за цеви по избору. Тада је откривено да се накупљање каменца брже дешава у поцинкованим челичним цевима него у бакру или пластици. Још увек се понекад користи у затвореном простору за водовод, посебно за замену малих површина цеви, у којима ток неће бити у великој мери прекинут деловима каменца.
